Ето нещо по-конкретно за Хилендарския манастир, прочети го преди да говориш за Паисий:
Το όνομα της προήλθε κατά πάσα πιθανότατα από το Γεώργιο Χιλανδάριο, ιδρυτή και κτήτορα της Μονής. Το 1198 ο αυτοκράτορας Αλέξιος Γ΄ ο Άγγελος έθεσε την εγκαταλειμμένη μονή στην εξουσία του Στέφανου Νεμάνια, ηγεμόνα ("μεγάλου ζουπάνου") της Σερβίας και του Ράστκο δευτερότοκου γιού του, ως αιώνιο δώρο στους Σέρβους. Ο δεύτερος, προηγουμένως, είχε εγκαταλείψει τα εγκόσμια, έφτασε στον ΄Αθω και εκάρει ως μοναχός Σάββας. Τον ακολούθησε στη συνέχεια ο ηγεμόνας πατέρας του που έλαβε το όνομα Συμεών. Αυτοί ανήγειραν τη μονή, σε περιοχή που παραχωρήθηκε από τη Μονή Βατοπεδίου, πράξη που επικύρωσε με αυτοκρατορικό χρυσόβουλο ο Αυτοκράτορας Αλέξιος Γ΄ το 1198, ο οποίος επιπλέον έδωσε την εγκαταλειμμένη Μονή Ζυγού ως μετόχι στη Μονή Χιλανδαρίου. Η Μονή πλουτίσθηκε στη συνέχεια με αμύθητους θησαυρούς και κατέληξε να γίνει πνευματικό και θρησκευτικό κέντρο του σερβικού λαού του, από τον 13ο αιώνα.
Манастир Хиландар су у рангу царске лавре подигли Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године.[3] Те године је византијски цар Алексије III Анђео издао повељу Симеону и Сави којом се манастир Хиландар и светилиште у Милејама дарују „да Србима буду на вечни поклон“.[3] Цар је пристао да то учини, пошто су биле испуњене и очуване форме, и пошто је молба имала пристанак целог светогорског братства. Манастир је изграђен на рушевинама ранијег византијског манастира Хеландариона, који је основан почетком XI века.[4] Делови тог најстаријег Хиландара постоје и данас на југозападној страни манастира, а то су пирг Светог Ђорђа и спољни одбрамбени зид према југу и према западу уз који су изнутра призидани конаци и трпезарија.[1] У периоду од 1198. до 1200. године Симеон и Сава су подигли цркву Ваведења Богородице, која данас не постоји, пирг Светог Саве, Камбански пирг звонара и келију Светог Симеона.[1] Симеон и Сава су за обнову манастира имали финансијску подршку од великог жупана Стефана.[3] Када су грађевине биле готове, средином 1199. године, Немања је као ктитор издао повељу. Ову оснивачку повељу је написао Сава, а за њу је Немања добио пристанак од великог жупана Стефана. Повеља је у оригиналу била сачувана све до Другог светског рата, када је страдала 06. априла 1941. године у бомбардовању Народне библиотеке у Београду.[4]
